KOLUMNA

Bol me je naučila da samopouzdanje ne gradim na stvarima koje mi lako mogu biti oduzete

Bol je u mom životu nešto poput gorke pilule, lekcija koja ne dolazi olako i koja se skupo plaća. Ona je lekcija koja se najmanje vidi na meni, kojom ne mogu da se okitim.

Bol me je naučila da samopouzdanje ne gradim na stvarima koje mi lako mogu biti oduzete

Život sa bolom i sa bar četiri različite dijagnoze je u najmanju ruku horor priča. Prihvatiti da je to sada moj život i da će ograničenja do daljnjeg postojati, da će biti dana kada je podvig ustati iz kreveta jer će bolovi u kičmi biti sveprisutni, bila je možda najteža, najbolnija stvar u mom životu. Da je bar u pitanju jedna stvar, ali kada se skupi nekoliko, one nekako dolaze na smene. Nekih dana od bola jedva da uspeš da odeš u toalet, a nekih dana si suviše anksiozna za kontskt sa ljudima, pa nađeš neki svoj ćošak gde se osećaš okej i nadaš se da te niko neće pronaći. Onda stignu i vrtoglavice od insulinske rezistencije, pa onda nešto 3. i 10. dođe da te muči.

Ipak, život u bolovima me je naučio više od mnogih srećnih dana. Trebalo mi je puno da postanem zahvalna na svemu što me je snašlo. I koliko god znala da je to deo mog pročišćenja, deo mojih lekcija kao healera i deo moje karme, ipak nekih dana ne mogu a da ne psujem bol. No, prihvatam da oporavak nije ravna linija. Prihvatam da sam samo jedno malo, ljudsko biće kojem ne mora sve uvek biti jasno.
Volela bih da mogu reći kako sve to prihvatam bez roptanja, da nosim taj svoj krst i ćutim, međutim nekad je najveći uspeh kad mogu da kažem 'usrano, ali ponosito' ako me pitaju kako sam.

Ceo život odrastaš i slušaš priče o čudovištima koja su negde spolja. Čudovišta, po toj priči, džedže negde u mraku, u pustoj ulici i čekaju da naiđe bespomoćna žrtva. Ima i takvih čudovišta, ali većina mojih se krila u meni i ljudima koje sam volela. Čak i najbolji ljudi na svetu, mogu biti nečije čudovište. I to je teško jer gledaš kako nesebično daju drugima, a ti patiš zbog njihovih postupaka i ne možeš da shvatiš kako neko može samo tako da ti slomi srce i nastavi svojim putem, kao da se ništa nije desilo. Ili, fizička bol isto tako može da bude jedno od čudovišta. Nikakva aždaja te ne drži u zatočeništvu, zatočen si u sopstvenom telu. Ili si zatočenik sopstvenog uma- što je slučaj sa većinom ljudi.

A opet shvatam da bol ume da govori. Zapravo, došla je isključivo da bi mi pričala. Došla je da mi kaže kako ne mogu da pobegnem baš od svega jer ću uvek nositi sebe sa sobom. Sve nezaceljeno će uvek da bude prisutno. Sve nerazrešeno u tebi će uvek da te probađe - ako se zatvoriš u samostan i daš zavet ćutanja, ako sprečiš da dođe kroz druge ljude, svakako će još uvek da bude u tebi. A ceo sam život želela da pobegnem. Ponekad se još uvek naivno nadam da ću uspeti.
Došla je da mi kaže da moja vrednost nije u tome šta mogu da uradim ili ne mogu da uradim, da ne treba da gradim svoje samopouzdanje na stvarima koje mi lako mogu biti oduzete. Moja vrednost se ne svodi na to koliko mogu učiniti za druge i ne trebam gradoti lažni ponos na osnovu svoje snage.
Došla je da kaže da ne mogu u svakoj čorbi da budem mirođija i da treba pažljivo da biram svoje bitke.
Došla je da me nauči da dublje razumem sebe i druge, da mi kaže koliko duboko može da seže i koliko pažljiva treba da budem i koliko ne treba nikome da sudim. Ja ne mogu znati koliki je deo druge osobe bol zahvatila i zašto osoba radi to što radi. Niti drugi mogu znati koliko duboko bol u meni seže, ni zašto radim sve što radim.
Došla je da mi kaže da moram naučiti da volim i prihvatim sebe onakvu kakva jesam, da ponekad nije dovoljno voleti ZBOG lepih stvari več UPRKOS onim 'ružnim'.
Došla je da me produbi i da me pročisti, da me blagoslovi na neki meni nepojmljiv način.
Došla je da me nauči da stvari ne gledam crno-belo i da nisu sva čudovišta toliko strašna. Možda je najveći prijatelj onaj ko te naveo da u suzama dozivaš boga, a ne onaj ko je učinio da ti srce peva od sreće. Možda je sve relativno i podložno našoj odluci šta ćemo sa tim učiniti.
Došla je da me nauči da komuniciram o svojim potrebama i da budem jasna u onome što želim i šro mi treba i da me nauči da snaga nije nužno u nepostojanju ili uspešnom skrivanju slabosti, već u potpunom upoznavanju sa slabošću.

Bol je u mom životu nešto poput gorke pilule, lekcija koja ne dolazi olako i koja se skupo plaća. Ona je lekcija koja se najmanje vidi na meni, kojom ne mogu da se okitim. Ona toliko često služi kao nizak pokušaj da me neko spusti u diskusiji, često može da me naizgled ponizi i umanji. Ali u nekom skrovitom delu mog bića, ona je poput nebrušenog dijamanta, nešto što uprkos svemu krije vrednost kakvu malo šta ima, čak i onda kada sam suviše svetovna da bih joj se zahvalila na tome.

Foto: pixabay.com

0 Komentari 0 Komentari
0 Komentari 0 Komentari